AUTOR: MILAN RUŽIĆ

Hu­či Ne­re­tva mr­žnjom, a na mo­star­ski ka­men pa­da mrak. Ka­žu da ne­gdje na dnu ri­je­ke po­či­va pr­vi spo­me­nik Šan­ti­ćev. Ako… Bo­lje da gle­da ri­be, al­ge i ka­men, ne­go da gle­da šta mu se de­ša­va sa gra­dom ko­ji je to­li­ko vo­lio da je u nje­mu htio i da umre. Vi­še pu­ta se iz svi­je­ta vra­ćao ne mo­gav­ši da iz­ba­ci Mo­star iz sr­ca.
Re­kao je da sun­ce tu­đeg ne­ba ne­će gri­ja­ti kao što gri­je u nje­go­voj ze­mlji. U nje­go­vom gra­du. Pa­la je bi­sta. Pao je most. Pao je i Šan­tić. Mr­tvog su ga opet ubi­li ne bi li ga pro­tje­ra­li iz Mo­sta­ra. Sme­ta im i u za­grob­nom ži­vo­tu. Sme­ta im duh kul­tu­re, duh srp­stva. Sa Ve­le­ža Šan­tić gle­da i ma­še. Ode… Ode ne­gdje gdje sun­ce gri­je bar upo­la kao mo­star­sko. Pro­tje­ra­ste Alek­su! Otje­ra­li ste pje­sni­ka. Otje­ra­li umjet­ni­ka. Otje­ra­ste Sr­bi­na! Šta će­te sad? Ko će vam sa­da sti­ho­vi­ma mo­star­sko ne­bo i ze­mlju od Bo­ga ot­ku­pi­ti? Či­ju će­te Emi­nu pje­smom do­zi­va­ti i ko će vam sad zna­ti ka­kva vam je sud­ba?
Je­di­no što se uspje­lo iza Šan­ti­ća sa­ču­va­ti u nje­go­vom rod­nom gra­du je­ste nje­go­va uli­ca. Ni nje vi­še ne­ma. Sa­da no­si ne­či­je dru­go ime. No­si ime ono­ga ko­ji je Šan­ti­ćev na­rod u po­nor ba­cao i mr­tvom mu se pod­smi­je­vao. Htio je jed­nu tre­ći­nu Alek­si­nog na­ro­da ubi­ti, dru­gu pro­tje­ra­ti, a tre­ću na­či­ni­ti ne­čim dru­gim. Sa Alek­som su po­ku­ša­li sve tri op­ci­je, ali tek na­kon nje­go­ve smr­ti. Za­što? Za­to što za ži­vo­ta ni­su smje­li.
Ne­ka da­nas nad ovim zlo­či­nom pla­ču nje­go­vo kla­sje, nje­go­va Emi­na, nje­gov grad, nje­gov na­rod. Pla­ka­će, ali ne­će du­go, jer po­e­zi­ja i ve­li­ki pje­sni­ci, bez ob­zi­ra na to šta im ko uči­ni, vra­ća­ju se ka­da im se pro­go­ni­te­lji naj­ma­nje na­da­ju. Vra­ti­će se Alek­sa na kri­li­ma svo­je umjet­no­sti, a ove zmi­je otrov­ni­ce ko­je se na nje­go­vom sun­cu raz­mi­lje­še i iza­đo­še is­pod mo­star­skog ka­me­na, vra­ti­će se na­zad u svo­je ru­pe i če­ka­će no­vu pri­li­ku. Iz ze­mlje će sa­mo po ki­ši iz­la­zi­ti, ali tad će bi­ti obič­ne gli­ste.
Mi­sli­li su da će im ovaj zlo­čin pro­ći tek ta­ko. Ni­ko Mo­star ni­je za­du­žio vi­še ne­go Šan­tić. Pro­tje­ri­va­njem nje­ga, is­tje­ra­li ste i duh Mo­sta­ra i sad se sa­mo nje­go­vim ime­nom ko­ri­sti­te, a grad je oti­šao za svo­jim naj­mi­li­jim si­nom.
I za­pi­taj­te se kad uli­ce bu­du Ste­pin­če­va, Hi­tle­ro­va, Tuđ­ma­no­va i to­me slič­no, a Mo­star po­sta­ne Glo­sar, i to glo­sar usta­ških i na­ci­stič­kih poj­mo­va, da li je bi­lo bo­lje ubi­ja­ti po Bu­da­ko­vom mo­de­lu ili vo­lje­ti po Šan­ti­će­vom! Već de­ce­ni­ja­ma sve pod­re­di­ste mr­žnji, a da je iko ba­rem ma­lo vo­lio, znao bi ko­li­ka je tu­ga i pat­nja mr­zje­ti, a to­li­ki bi lju­di bi­li ži­vi. I u da­ne ka­da se Mo­star, ili ono što je od nje­ga osta­lo, opra­šta od svo­je lič­ne kar­te, evo ja ću pr­vi is­pred svih Sr­ba Bo­ga mo­li­ti da Šan­ti­ća, dok se u svoj grad ne vra­ti, na­go­vo­ri da do­đe u Sr­bi­ju me­đu svoj na­rod i me­đu svo­je sti­ho­ve ko­ji po­či­va­ju na usna­ma sva­kog Sr­bi­na ko­ji dr­ži do se­be i svo­ju ze­mlju vo­li ona­ko šan­ti­ćev­ski.
wwwi­skra.co